О КОНФЕРЕНЦИЈИ
Домаћа научна конференција поводом обележавања 155-е годишњице од упокојења српског патријарха Јосифа Рајачића (1785-1861).
Јосиф Рајачић, cрпски патријарх великих духовних и друштвених настојања, живео је и стварао у доба значајних историјских превирања. Рођен је 20/31. јула 1785. године као Илија Рајачић, у личком месту Лучани, упокојио се 1/13. децембра 1861. у Сремским Кaрловцима, а сахрањен је у Саборној цркви Св. Николе где и данас почива.
Харизматична личност посвећена највишим духовним људским вредностима, полиглота, филозоф и дипломата, патријарх Јосиф Рајачић je потомак из породице четири брата који предводе више породица у време сеобе српског патријарха Арсенија Чарнојевића. Замонашивши се са 25 година, као монах Јосиф, започиње каријеру духовника дугу 60 година.
Истрајавајући на Божјем путу, Јосиф Рајачић је успео да настави прекинути низ пастира српске православне цркве поставши први српски патријарх након скоро једног века од укидања Пећке патријаршије. Kao духовни вођа српског народа у монархији, исказаује велику храброст и верује у Војоводину за време револуције (1848.). Поштовао је човека као божанско биће саткано од душе и тела и дао је сву своју снагу у борби за највишу истину јер Бог је Пут, Истина и Живот.
Иако је по његовим речима у Аутобиграфији главни циљ његових настојања чување и учвршћивање права и привилегија српског народа и његове цркве у монархији, Јосиф Рајачић се бави истовремено и пословима неопходним у свакодневном животу народа. Наиме, Јосиф успешно лечи оболеле у време епидемије колере, бави се ботаником, залаже се за развој школства, културе и нарочито духовне музике помажући Корнелију Станковићу. Његова библитека је имала око 1500 различитих дела. Водећи рачуна и о кулинарству, 1855. штампан је Први српски кувар.
"У некрологу, објављеном у Летопису Матице српске (1862.), забележено је: Као патријарх управљао је деветнаест година крепком руком брод православне цркве и брод народа србског у Аустрији! Као нови Мојсије предузео је он да нас изведе из тмине египатске, у којој смо толико година незнатни и незнани чамили, и да нас уведе у земљу обећану, за којом тежише отци и праотци наши, за којом тежисмо и тежимо једнако и ми! Али као што Мојсију не би суђено, да својом ногом ступи у обећану земљу, тако ни нашем седом патријарху, да види још за свог живота утврђен и обезбеђен политични живот љубљеног народа свог!"
